ZEMLJA U KOJOJ SE I TUGA LEČI PESMOM I PLESOM Putopis sa Zelenortskih Ostrva: Žene igraju i dok rade na pijaci, a džinovski Kameni čovek postao je simbol naroda
Dodajte Kurir u vaš Google izborGlavni i najveći grad na Zelenortskim Ostrvima je - Plaža. Iako ga zvanično srpska geografija naziva Praja, ime grada, kada se prevede sa portugalskog, doslovno znači - plaža. To je jedini glavni grad na svetu sa ovako romantičnim nazivom.
Dinamičan grad rasut po brdima, kulturno i političko središte nacije, iznikao je iz nekadašnjeg ribarskog naselja na samoj obali, ali se današnji centar nalazi na vrhu velike ravne stene koju sa svih strana opasuju strme litice, u narodu poznat kao Plato.
Neobična pozicija grada znači da njegovi stanovnici svoj grad doživljavaju „na spratove“. Kad se ide u centar, odlazi se „gore na Plato“, a na plažu ili u luku - mora se ići „dole“.
Morabeza
Zvanični jezik je portugalski, ali u svakodnevnom životu dominira zelenortski kreolski. Ovaj jezik je nastao mešanjem portugalskog i zapadnoafričkih jezika, i to tako što su robovi namerno menjali značenja kako bi napravili tajni šifrarnik i lakše planirali pobune, a da ih gospodari ne razumeju. Na ostrvima je danas u toku prava borba da se kreolski uvede u škole i administraciju. To nije nimalo lako jer gotovo svako ostrvo ima svoju verziju i specifično narečje.
Tokom boravka ovde oduševila me je jedna reč: „morabeza“. To je pojam koji nema direktan prevod ni na jedan drugi jezik, a označava srž ostrvske duše - posebnu vrstu dubokog gostoprimstva, otvorenosti, ljubaznosti prema strancima, kao i smirenost i lagodno življenje, čak i u najtežim okolnostima. To je, zapravo, svojevrsni zelenortski inat protkan gostoprimstvom, koje bi se najbolje moglo opisati ovako: „E baš ću da izdržim da živim na vrhu vulkana, a ko dođe da me poseti, daću mu sve!“
Najpoznatiji posetilac koji je osetio „morabezu“ Praje bio je Čarls Darvin, koji je 1832. ovde stigao na brodu „HMS Bigl“. Bila mu je to prva stanica na čuvenom putovanju oko sveta. Na plažama i stenama Praje Darvin je proveo tri nedelje. Divio se vulkanskoj geologiji i hobotnicama koje su menjale boje u plićaku, što je i zabeležio u svojim prvim naučnim dnevnicima.
Srce društvenog života je gradska pijaca, zapravo lavirint štandova sa tradicionalnim lekovitim biljkama, kreolskom hranom i pićima. Tržnicom upravljaju izuzetno glasne, preduzimljive i harizmatične žene. U njihovim rukama, na njihovim bujnim plećima, počiva mikroekonomija celog grada.
Na svojim štandovima žene ne stoje mirno, već cupkaju i plešu. Upitah jednu prodavačicu da li postoji neki povod za igru, možda neki praznik ili nečiji rođendan.
Duša cupka i vrcka
- Kaboverdanci su narod ritma i muzike, naša duša cupka i vrcka uvek, čak i u najvećoj tuzi - kaže mi ona ne prestajući da đuska u mestu, i dodaje:
- Kada bi naše žene zavrtele guzovima i kukovima, to se strogim kolonijalnim katolicima činilo suviše paganskim, pa i buntovnim. Možda to vrckanje iznedri revoluciju... Kada su nam Portugalci najstrože zabranili tradicionalni ples (čitaj: da tresu guzove i vrte kukove), morale smo da se dovijamo. Okupljale smo se u predgrađima pod izgovorom da peremo veš, a zapravo smo ritmički udarale po mokroj odeći i pevale o slobodi. Sada je sloboda došla, pa volimo da je u potpunosti živimo.
Dakle, prepuštanje ritmu sa puno energije i strasti u svakom slobodnom trenutku - to je glavni hobi i izraz slobode ponosnih zelenortskih dama.
Nailazim i na Umetničku akademiju „Sezarija Evora“. Specifičan je osećaj kročiti u prostor ove institucije, gde se sa prozora mešaju zvuci klasičnog klavira i tradicionalnog kavakinja, dok mlade generacije sa ponosom uče tehnike izvođenja morne. Njen duboki, melanholični glas i specifičan šarm upisali su ovaj usamljeni arhipelag u Atlantiku na muzičku mapu sveta, a njeno nasleđe je toliko živo da će već sledeće godine njeno stvaralaštvo biti predstavljeno i našoj publici u Beogradu, u okviru izložbe Ekspo 2027. Veći deo života pevala je za sitniš u lokalnim barovima rodnog grada Mindela. Svetsku slavu je stekla tek na pragu pedesete godine, ali je do kraja života u znak solidarnosti sa siromašnim sugrađanima na svim svetskim scenama nastupala potpuno bosonoga - čak i u prestižnoj pariskoj Olimpiji ili Karnegi holu.
Kraljica morne
Bila je neprikosnovena kraljica morne, tradicionalnog zelenortskog muzičkog žanra koji kombinuje portugalski fado, brazilske ritmove i zapadnoafričku melanholiju. Ostala je upamćena i po tome što bi usred koncerta, dok bend svira instrumentalnu pauzu, opušteno sela za stočić na bini, zapalila cigaretu i popila gutljaj viskija ili konjaka, prkoseći svim krutim pravilima velikih dvorana. Bila je iznad svakog protokola, ali i iznad taštine ovog sveta: kada je postala milionerka i dobitnica Gremija, odbila je da se preseli u Pariz. Nastavila je da živi u svom domu, među starim komšijama i prijateljima, a njena trpeza bila je otvorena za svakog ko je bio gladan. Svojim novcem je finansirala izgradnju i obnovu osnovnih škola širom rodnog ostrva, zbog čega danas međunarodni aerodrom na Sao Visenteu nosi njeno ime.
Šetajući ulicama Praje, njen lik me posmatra sa raskošnih, živopisnih murala na fasadama kuća, njene bosonoge stope su utisnute u duh ove nacije, a iz otvorenih prozora ili automobila u prolazu i dalje dopire njen glas.
Na jednom od najprometnijih kružnih tokova u gradu ugledah neobičan prizor: ogromnog Kamenog čoveka među palmama. Kao iznikla iz same stene, ova statua dominira raskrsnicom, koja se čini premalom za kolosalnu strukturu.
- I jeste premala. Samouki umetnik Domingos Luisa voli brutalizam i samonicijativno je nekoliko puta tokom rada uvećao naručeno umetničko delo. Posvađao se na nož sa tadašnjim gradonačelnikom, odbijao je da bilo kome odgovori na poziv, a kada je završio, ispostavilo se da inženjeri moraju hitno da ojačavaju i proširuju kružni tok kako bi uopšte izdržao toliki teret - objašnjavaju mi lokalci.
Ples sa Atlantika
Ipak, stvaralačko ludilo jednog umetnika nije bilo uzaludno. Koliko god delo delovalo sirovo i robustno, meštani su svog „muškarčinu“ izuzetno zavoleli.
- To je simbol zelenortskog čoveka, sposobnog da preživi katastrofalne suše, glad i izolaciju na usamljenim vulkanskim hridima usred Atlantika - izjavio je svojevremeno autor dodajući:
- A takav simbol ne može biti nekakav kepec; on mora i veličinom da prikaže divovsku snagu naroda.
Vremenom je spomenik postao glavni gradski orijentir i omiljeno mesto za sastanke. Ono što je za Beograđane Kod konja, za stanovnike Praje je „kod Kamenog čoveka“ ili, s dozom šale, „kod Kremenka“. Kada su gradske vlasti pre nekoliko godina pokušale da na ovo mesto premeste spomenik nacionalnom revolucionaru, Plažani (kako nazvati stanovnike plaže na srpskom?) masovno su se pobunili, pa je Kameni čovek ostao tamo gde sam ga i ja zatekao.
- Izvinite, ali zašto muškarčini razvijenih mišica nedostaje međunožje? - stidljivo sam upitao kustosa u Narodnom muzeju, pošto je taj deo tela očigledno odvaljen, kao da mu je izvršena amputacija.
- Nije korišćen dobar materijal, vlažan slani vazduh je učinio svoje i odvalio delove tela... - odgovorio mi je sležući ramenima.
Ipak, Plažani sve u životu prihvataju sa pesmom i šalom. Činjenicu da je priroda udarila na muškost simbola muškosti i snage brzo su okrenuli na čistu satiru. Danas sa humorom komentarišu kako je ovaj kolos, plaćen skoro milion evra, što je sufinansirala i Evropska unija, prebrzo izgubio upravo ono što, po njihovom mišljenju, najviše nedostaje političarima širom sveta.
Sve prolazi - i pirati, i erozija, i loši materijali i naopaki političari - ali ritam Kabo Verdea ostaje da kuca usred Atlantika, jak i stamen, baš poput njegovog Kamenog čoveka.